УЖИЧКА ЗЕЛЕНА СТАЗА, ОД СТАРОГ МОСТА ДО СТАПАРСКЕ БАЊЕ, ДРУГА У ЕВРОПИ Трасом ишчезлих возова Некада су ту, уским колосеком, клопарали успорени „Ћира” и „Луди Сарајлија”, па се после Шаргана чудесном осмицом спуштали ка Мокрој Гори и Вишеграду. На тој путањи је 2016. направљена „Ужичка зелена стаза” и већ наредне године проглашена другом у Европи (иза белгијске „Венбан”, испред португалске „Рио Мињо”). Свашта можете видети дуж тих шест километара. Прву европску хидроелектрану направљену по Теслином принципу (1900), средњовековну тврђаву узбудљиве историје (XIV век), брану и водопад, планинско језеро, бању, реконструкцију неолитског насеља. Можете се возити чамцем, бициклом, минибусом, летети на зиплајну преко кањона, пешачити. Можете и одустати, ако вам није жао
Текст и фото: Драган Боснић
У Ужицу се осећа дах Медитерана, проналазе остаци турске касабе и види велики град стиснут у узану котлину реке Ђетиње. Недавно обновљени стари град Војиновића из XIV века, на уласку у котлину, сведочи о дугом трајању. Јужно од града се издижу висови Златибора, на западу је планина Тара, чија је лепота и посебност заштићена статусом националног парка. Ту је и висораван Поникве, на којој се налази ужички аеродром. Северну страну заокружују планине Повлен и Маљен и узвишење Кадињача.
Ужице је одавно прерасло своју узану котлину, па је цела варош дословно збрда-здола. Све је у ваздушној линији близу, али висинска разлика од 200 метара је многима проблематична. Стари град је на вису, чаршија доле. Железничка станица је у приземљу, колосеци на трећем спрату.
Број околних висова нисмо тачно утврдили. Није баш за обилазак аутомобилом, иако је такси релативно јефтин. Најбоље је узети комплет лепињу „Код Шуљаге” и са том ерцовском енергетском бомбом кренути у обилазак града. „Комплет лепиња”, или „лепиња са све”, састоји се од једне овеће лепиње добро испуњене кајмаком, преко кога се баци јаје на око и дода претоп, односно моча од печења. Уз њу обично иде и кисело млеко. Једна је довољна да вас намири за цео дан.
Кроз град протиче река Ђетиња, једна од три саставнице Западне Мораве. Некада се називала Биоска. Онда су се нека деца подавила у набујалој реци па је за наук прозвана Ђетиња. Сећање на старо име сачувало је насеље Биоска, на месту где је река преграђена и смирена. Од новонасталог језера река тече кроз узану клисуру, која је испод старог града још ужа, па је могуће да је тај теснац био разлог да варош добије име Ужице. Вратимо се Ђетињи.
Стара хидроцентрала „Под градом”, о којој је Национална ревија већ писала, на нултој је коти. „Прва је у Европи постављена по Теслиним принципима, још 1900”, подсећа на нашим страницама Зоран Плавшић, 2010. Камен темељац за градњу хидроелектране поставио је краљ Александар Обреновић. Пројекат је израдио инжењер Аћим Стевовић, Мокрогорац, а опрему за електрану одабрао чувени проф. др Ђорђе Станојевић. С обзиром на велику тежину опреме коју је требало допремити из Беча до Ужица, рабаџијска кола вукло је шест пари волова. Радови на монтажи опреме у електрани и највећем делу електричне мреже у граду били су завршени крајем јула 1900. године. Електрана је свечано пуштена у рад 2. августа, на Светог Илију. Кажу да су „Сименсове” машине плаћене златом, али када су прве сијалице засијале у граду, а „Ткачка радионица” добила јефтин извор енергије, трошак је заборављен. За прославу стогодишњице од изградње, године 2000, Централа је потпуно обновљена. Старе „Сименсове” машине поново производе струју. Сада је то Музеј технике.
ХОДАЈ, ВОЗИ СЕ, ЛЕТИ
Стара електрана се налази поред лепо уређеног шеталишта а ту је и градска плажа. Поред пешачког моста реку премошћава и стари железнички. Њиме је некада ишао „Ћира” ка Шаргану, па се низ чудесну осмицу се спуштао ка Мокрој Гори и даље ка Вишеграду. Успорени „Ћира” а и „Луди Сарајлија”, како су Ужичани називали брзи моторни воз на узаној прузи, отишли су у пензију а са старог моста одважна ђеца скачу у Ђетињу. Од старог моста почиње Ужичка зелена стаза. То је уствари асфалтирана траса поменутог „Ћире”. Тренутно је у функцији шест километара дуга стаза која води од градске плаже до Стапарске бање. Град Ужице је 2016. покренуо обнову првих пет километара, од Ужица до Стапара. Већ наредне године Европска асоцијација зелених стаза доделила је Ужицу другу награду, прву те врсте у Србији. Успех је значајан, јер прву награду је добила белгијска зелена стаза Венбан, која је са 125 километара знатно дужа и пролази кроз три државе, а трећенаграђена стаза Рио Мињо, из Португалије, дугачка је око 50 километара.
Захваљујући лифту, на почетку стазе, код старе централе, стаза је приступачна и пешацима, риболовцима и бициклистима. Они одважнији ће отићи прво до старог града или пролетети развученом ЗИП линијом од тврђаве до суседног узвишења.
Стари Ужички град подигнут је на месту типичном за овакве утврде, чинило се неосвојиве. Река Ђетиња и неприступачне литице чувале су утврђење са три стране а ни четврта, северна, ојачана моћном кулом, није давала много наде потенцијалним освајачима. Из града је надзиран важан пут који је од Вишеграда водио у Србију. Ужичка тврђава била је главно седиште моћних средњовековних Војиновића, Војислава и Алтомана. У њој је 1373, опкољен војскама троструког савеза (кнез Лазар, краљ Твртко, мађарски краљ Лајош Први), заробљен Никола Алтомановић. Позната је та историја, да не понављамо.
На самом почетку Ужичке зелене стазе налази се тунел. За њим следи још десетак њих, углавном осветљених. Током сезоне код тунела стаје минибус који превози људе који још нису открили лепоту ходања. Нажалост, они су ускраћени за обилазак бране у Турици, Сунчаног вира, Рајских отока, водопада Каце... Прва пауза се и прави код водопада, односно бране. То је отприлике на првој трећини пута, код чесме и киоска за изнајмљивање чамаца (и чамџија). Од моста преко Ђетиње, поред кога је киоск и постављен, води узана стаза изнад Ђетиње до бране, дугачка стотинак метара. Ту је река запречена и створено је лепо језеро у кањону. Река се прелива преко бране и прави леп водопад. Одмах иза бране налази се пристан са чамцима. Ту, на мирном језеру, могуће је возити кајаке. Од бране зелена стаза продужава даље поред Рајских отока и још пар оку угодних места поред реке. До Стапарске бање могуће је стићи за сат времена лаганог хода, али пешачење најчешће траје доста дуже. Чак и ако нисте риболовац.
ЛЕКОВИТО И ПОУЧНО
Бања у Стапарима налази се тик уз Ђетињу. То је уствари врело лековите воде која је добра за кожна обољења. Људи су у почетку долазили до каљуге коју су ту сами направили, а онда су ископани и бетонирани базени, два мала и један већи, уређене стазе и направљене надстрешнице. Бања је, тако, и без стационара постала пријатно место. Посетиоци су обавештени о начину употребе и дозвољеном времену које могу да проведу у бањској води. Бању радо посећују и риболовци који кажу да је део Ђетиње поред Стапара најбоље риболовно подручје. Највећа атракција на Ужичкој зеленој стази је реплика неолитског насеља Стапарк, која се налази у непосредној близини бањских купалишта. У парку је подигнуто шест објеката. Четири куће су верна копија винчанских здања, једна полуземуница и једна ововременска зграда. Ова последња има пре свега образовну намену. Куће су направљене од блата, са крововима од сламе или коре дрвета. Имају уграђену неолитску климатизацију, односно у њима је лети пријатно свеже а зими подношљиво и без ватре. Насеље је у неолитском стилу ограђено дрвеним палисадама, више као заштита од звериња него од напада других племена. Да се подсетимо, био је то период дугог мира. Један од мотива за подизање овог насеља била је близина археолошког налазишта Стапарска градина, насеобине која је трајала од неолита до бронзаног доба. Све објекте у Стапарку су правили локални мајстори, иначе чувени грађевинари, под надзором стручњака. И фигуре људи у овом насељу су урађене на високом нивоу. Један старији човек је при улазу у прву колибу назвао бога и пожелео срећан рад фигури човека који прави секиру. Ја сам, срећом, имао наочаре па нисам учинио то исто. Дакле, поред поменутог мајстора који спрема секиру можете видети жену која са ћерком меси хлеб, оца и ћерку који вајају посуде и фигурине од глине, дете које пали ватру, човека који обликује камен, ткаљу, жену која шије одећу, мајку која купа бебу... Све видљиво и јасно као да сте збиља у добу неолита. Ако нешто и није јасно, ту је кустос да објасни и покаже. Пројекат Нови живот неолитског наслеђа у препознатим природним подручјима од великог значаја заједно су реализовали градови Ужице и Тузла, Средња уметничка школа „Ужице” и Општина Милићи. Вредност пројекта је 600 хиљада евра.
Ту је тренутно крај Ужичке зелене стазе. Очекује се да се пут до језера Врутци и манастира Рујно ускоро среди. Додуше, до манастира Рујно се и сада може доћи пешице, па чак и бициклом, али разлокан пут и неосветљени мокри тунели не чине се баш безбедним.
***
Невреме у кули
Био сам затечен у кули обновљеног Ужичког града током јаког невремена. Високе литице наспрам куле вишеструко су појачавале рафалну грмљавину а ветар је снажно убацивао млазеве кише кроз бројне отворе. Није било пријатно, али помишљах како је овде своју последњу борбу и своје последње дане на слободи подносио Никола Алтоманов. Да, била је то на дан Успења Богородице.
***
Ерцови
Становнике ужичког краја називају Ере или Ерцови. Заправо, насељавају просторе Старовлашке висије, од планине Таре па скоро до реке Таре. Има неколико занимљивих тумачења како су добили тај надимак. Кажу, када су житељи Херцеговине дошли у поробљену Србију, постојало је правило да раја не сме да гледа Турчина у очи, него да спусти поглед ка земљици црној. Дрчни Ерцеговци су ипак гледали Турке испод ока, што би се рекло ераво, па су их зато назвали Ере. По другој претпоставци, једноставнијој и можда вероватнијој, Ерцеговцима су просто тепали, па су тако постали Ерцови. И тако даље.
***
Бургијаши
Ерцови су, прича се овде, познати као бистри и духовити људи. Веле, и књаз Милош, који је и сам имао мало ерцовске генетике, респектовао их је. Прича се да је за представнике нахијске тражио да му пошаљу најмудрије међу мудрима. Само за Ужичане није условљавао: „Из Ужица пошаљите било кога, јер су сви паметни.” Јесте апокрифно и није баш скромно, али добро звучи. Ужичани су, уствари, подврста Ера позната као „бургијаши”. Кажу да „ужичка бургија” решава све проблеме. Иначе, главни брендови Ужица су лепиња са све, ужичка пршута, ужичка клековача, ужичко коло и пре свега Ужичани.
У Ужицу се осећа дах Медитерана, проналазе остаци турске касабе и види велики град стиснут у узану котлину реке Ђетиње. Недавно обновљени стари град Војиновића из XIV века, на уласку у котлину, сведочи о дугом трајању. Јужно од града се издижу висови Златибора, на западу је планина Тара, чија је лепота и посебност заштићена статусом националног парка. Ту је и висораван Поникве, на којој се налази ужички аеродром. Северну страну заокружују планине Повлен и Маљен и узвишење Кадињача. 
Најбоље је узети комплет лепињу „Код Шуљаге” и са том ерцовском енергетском бомбом кренути у обилазак града. „Комплет лепиња”, или „лепиња са све”, састоји се од једне овеће лепиње добро испуњене кајмаком, преко кога се баци јаје на око и дода претоп, односно моча од печења. Уз њу обично иде и кисело млеко. Једна је довољна да вас намири за цео дан. 
преграђена и смирена. Од новонасталог језера река тече кроз узану клисуру, која је испод старог града још ужа, па је могуће да је тај теснац био разлог да варош добије име Ужице. Вратимо се Ђетињи.
чувени проф. др Ђорђе Станојевић. С обзиром на велику тежину опреме коју је требало допремити из Беча до Ужица, рабаџијска кола вукло је шест пари волова. Радови на монтажи опреме у електрани и највећем делу електричне мреже у граду били су завршени крајем јула 1900. године. Електрана је свечано пуштена у рад 2. августа, на Светог Илију. Кажу да су „Сименсове” машине плаћене златом, али када су прве сијалице засијале у граду, а „Ткачка радионица” добила јефтин извор енергије, трошак је заборављен. За прославу стогодишњице од изградње, године 2000, Централа је потпуно обновљена. Старе „Сименсове” машине поново производе струју. Сада је то Музеј технике.
Стара електрана се налази поред лепо уређеног шеталишта а ту је и градска плажа. Поред пешачког моста реку премошћава и стари железнички. Њиме је некада ишао „Ћира” ка Шаргану, па се низ чудесну осмицу се спуштао ка Мокрој Гори и даље ка Вишеграду. Успорени „Ћира” а и „Луди Сарајлија”, како су Ужичани називали брзи моторни воз на узаној прузи, отишли су у пензију а са старог моста одважна ђеца скачу у Ђетињу.
Од старог моста почиње Ужичка зелена стаза. То је уствари асфалтирана траса поменутог „Ћире”. Тренутно је у функцији шест километара дуга стаза која води од градске плаже до Стапарске бање. Град Ужице је 2016. покренуо обнову првих пет километара, од Ужица до Стапара. Већ наредне године Европска асоцијација зелених стаза доделила је Ужицу другу награду, прву те врсте у Србији. Успех је значајан, јер прву награду је добила белгијска зелена стаза Венбан, која је са 125 километара знатно дужа и пролази кроз три државе, а трећенаграђена стаза Рио Мињо, из Португалије, дугачка је око 50 километара.
утврђење са три стране а ни четврта, северна, ојачана моћном кулом, није давала много наде потенцијалним освајачима. Из града је надзиран важан пут који је од Вишеграда водио у Србију. Ужичка тврђава била је главно седиште моћних средњовековних Војиновића, Војислава и Алтомана. У њој је 1373, опкољен војскама троструког савеза (кнез Лазар, краљ Твртко, мађарски краљ Лајош Први), заробљен Никола Алтомановић. Позната је та историја, да не понављамо.
Сунчаног вира, Рајских отока, водопада Каце... Прва пауза се и прави код водопада, односно бране. То је отприлике на првој трећини пута, код чесме и киоска за изнајмљивање чамаца (и чамџија). Од моста преко Ђетиње, поред кога је киоск и постављен, води узана стаза изнад Ђетиње до бране, дугачка стотинак метара. Ту је река запречена и створено је лепо језеро у кањону. Река се прелива преко бране и прави леп водопад. Одмах иза бране налази се пристан са чамцима. Ту, на мирном језеру, могуће је возити кајаке. Од бране зелена стаза продужава даље поред Рајских отока и још пар оку угодних места поред реке. До Стапарске бање могуће је стићи за сат времена лаганог хода, али пешачење најчешће траје доста дуже. Чак и ако нисте риболовац.
Бања у Стапарима налази се тик уз Ђетињу. То је уствари врело лековите воде која је добра за кожна обољења. Људи су у почетку долазили до каљуге коју су ту сами направили, а онда су ископани и бетонирани базени, два мала и један већи, уређене стазе и направљене надстрешнице. Бања је, тако, и без стационара постала пријатно место. Посетиоци су обавештени о начину употребе и дозвољеном времену које могу да проведу у бањској води. Бању радо посећују и риболовци који кажу да је део Ђетиње поред Стапара најбоље риболовно подручје.
Највећа атракција на Ужичкој зеленој стази је реплика неолитског насеља Стапарк, која се налази у непосредној близини бањских купалишта. У парку је подигнуто шест објеката. Четири куће су верна копија винчанских здања, једна полуземуница и једна ововременска зграда. Ова последња има пре свега образовну намену. Куће су направљене од блата, са крововима од сламе или коре дрвета. Имају уграђену неолитску климатизацију, односно у њима је лети пријатно свеже а зими подношљиво и без ватре. Насеље је у неолитском стилу ограђено дрвеним палисадама, више као заштита од звериња него од напада других племена. Да се подсетимо, био је то период дугог мира.
Један од мотива за подизање овог насеља била је близина археолошког налазишта Стапарска градина, насеобине која је трајала од неолита до бронзаног доба. Све објекте у Стапарку су правили локални мајстори, иначе чувени грађевинари, под надзором стручњака. И фигуре људи у овом насељу су урађене на високом нивоу. Један старији човек је при улазу у прву колибу назвао бога и пожелео срећан рад фигури човека који прави секиру. Ја сам, срећом, имао наочаре па нисам учинио то исто. Дакле, поред поменутог мајстора који спрема секиру можете видети жену која са ћерком меси хлеб, оца и ћерку који вајају посуде и фигурине од глине, дете које пали ватру, човека који обликује камен, ткаљу, жену 
која шије одећу, мајку која купа бебу... Све видљиво и јасно као да сте збиља у добу неолита. Ако нешто и није јасно, ту је кустос да објасни и покаже. Пројекат Нови живот неолитског наслеђа у препознатим природним подручјима од великог значаја заједно су реализовали градови Ужице и Тузла, Средња уметничка школа „Ужице” и Општина Милићи. Вредност пројекта је 600 хиљада евра.
